Tag veslo

„Želim tvoje lice dole u tom neredu. Pogledaj to. ODMAH.“

Šta dođavola? OK, šta god, pokoravaću se dok ne budem mogao da donesem odluku. I tako… počeo sam da se saginjem. To mi se činilo toliko pogrešnim, da mi je trebalo mnogo snage i volje samo da bih se počeo kretati, početi saginjati i pomicati lice prema podu. Svaki deo mene je želeo da se odupre. Još uvek nisam bio siguran zašto to i dalje radim, osim želje za nečim novim, početne želje da se pet nedelja svakodnevno pokoravam ovoj mladoj ženi.

– Da, gospođice Sara. Iznenadilo me je što sam to rekao. U ovom trenutku mi se činilo automatskim, urezanim u mene. Savijao sam se dok mi lice nije bilo par cm od mog nereda na veslu. Odjednom sam osetio Sarinu ruku na potiljku, snažno me gurajući, spuštajući. O moj bože, miris. Bilo mi je gadljivo.

„Rekla sam licem u tvoj jebeni nered, robe.“

Zadržao sam dah. Miris, tako blizu, ubijao me je, a Sarina ruka na potiljku me je svakom sekundom činila besnijim. Zvuk njenog glasa postajao je više od iritantnog. Pokušavao sam da je ne mrzim.

„Da li si me čuo?“

Nisam želeo da otvorim usta. Nisam mogao da se borim protiv toga zauvek. Morao bih ili da počnem da se pokoravam, ili da samo kažem Sari da je sve gotovo. Ipak, nešto iznutra me nateralo da odgovorim, neki ukorenjeni instinkt.

„Da-da. Da, gospođice Sara.“ Iza toga nije bilo emocija. Reči su se osećale mrtvima. Udišući miris sperme, trudio sam se da budem miran. Sara bi opustila stisak na mojem vratu, i svaki put kad bi to učinila, pokušavao sam da smirim svoj bes, pokušavao da ga ignorišem, ali svaki put bi opet stegnula stisak.

Duboko sam udahnuo, što je pogoršalo stvari, i pokušao sam da ne gunđam.

„Robe.“ Govorila je direktno i odlučno, pravo u moje uho. Sara je uvek bila opasna, i više nego ikada u mojoj istoriji s njom, mogao sam da čujem njen vrlo blagi akcenat u njenom glasu. „Podsetiću te na neke stvari o kojima moraš odmah da razmisliš. Ti. Jesi. Moj. Rob. Ti si MOJ rob. POSEDUJEM TE. Posedujem tvoje telo. Posedujem tvoj um. Ti si MOJA imovina i neću te pustiti. Nećeš pobeći, pa nemoj ni RAZMIŠLjATI da ovo sada prekineš. Ne odgovaraj, samo slušaj. “

Duboki uzdah. Navikao sam se na ovaj miris, ali ne i na ova osećanja. „Znam da je ovo čudno, teško vreme za tebe. Postoji razlog zbog kojeg robovi ne svršavaju često. Ali ti si mi isto toliko rob nakon ejakulacije kao i pre. Ako tvoje ropstvo zavisi od seksualnih osećanja da bi se pokrenuo, pa to zapravo i nije nikakvo ropstvo. Ono što trenutno osećaš, ova pobuna u tebi, privremena je.. “

Toliko sam želeo da se podignem i zgrabim Sarinu ruku, sklonim je sa svog vrata i podignem lice izvan ove sperme. Mrzeo sam osećaj njene ruke na sebi. Mrzeo sam to. Ukorenjena poslušnost me jedino sprečavala da to učinim.

„Ovo je važno vreme za tebe, robe. Najvažnije vreme.“ Koliko god mi je bilo mrsko da klečim ovde s licem u svom semenu, učinio sam mnogo teže stvari za Saru. Predobro sam sebe poznavao. Koliko god se osećala ogorčeno, koliko god izgledala mrtva kao moj uobičajeni pokorni nagon, nisam bio borben ni ratoboran.

Po svaku cenu sam izbegavao sukob. Takva sam osoba bio. Nisam hteo da odgurnem Sarinu ruku, ustanem i zahtevam da se prekine ovaj aranžman o ropstvu upravo ovde i upravo sada. Znao sam da ću razmisliti i dati sebi vremena. Ali u tom trenutku sam se borio sa sobom. Naježio sam se i umro unutra. Penis mi je visio mlitav, čudna i vanzemaljska senzacija. Osećao sam se praznim.

„Ko si ti?“

Duboko sam uzdahnuo. „Ja sam vaš rob, gospođice Sara.“

„Ko te poseduje?“

„Posedujete me VI, gospođice Sara.“

Za razliku od ranije, reči su se osećale beživotno u mojim ustima.

„Eto, a sad moraš još nešto da uradiš. Napravio si nered na ovom veslu. Očekujem da sve oblizeš i progutaš.“ Odjednom je moja strategija pasivnog prihvatanja došla do krizne tačke. Moja trenutna reakcija je bila oh, ne, nikako, jebeno, apsolutno ne, nikad za milion godina, moraš da se šališ, nema šanse da to učinim, ne, neću to učiniti . ne ne ne ne ne!

Ono u šta se ovo zapravo prevelo bilo je guranje mog vrata prema Sarinoj ruci, najjače što sam mogao, dok sam ispuštao glasan, očajnički jecaj kroz zatvorena usta.

“ STOP!“ Sara me je tako čvrsto uhvatila za vrat da sam osetio neku vrstu oštrog nervnog bola. Njen palac i mali prst duboko su se zarili u moj vrat. Kad je napokon opustila ruku do njenog uobičajenog čvrstog stiska, laknulo mi je, ali dugotrajni bol me zapravo ostavio da jecam.

„Tako rob nipošto ne sme da reaguje! Da li razumeš?“ Samo sam nastavio da plačem. „Dopustila sam ti da doživiš orgazam. To je privilegija. Nisam ti morala dozvoliti. To nije nešto na šta imaš pravo. Ali kad to učinim, ti to poližeš. To rade robovi. Sad, pritisni jezik na jebeno veslo, pravo u svoj nered “.

O bože, možda sam se trudio da je ne mrzim, ali nisam uspeo. U tom trenutku sam je mrzeo. Zvučala je tako vlastodušno, glas joj je ridao, nikako nisam to hteo uraditi.

„SADA, Robe.“ Nije se moglo izbeći. Koliko god sam se toga plašio, prezirao sam sebe zbog toga i mrzio Saru što me je na to naterala, spustio sam lice i pritisnuo jezik uz tvrdo drveno veslo, u svoj nered. Gorka, slana, ljigava, odvratna. Neka vrsta hladnoće prošla mi je celo telo… drhtao sam. Sara me uhvatlai za vrat malo čvršće i rekla: „Sad progutaj ono što ti je na jeziku“.

Podigo sam jezik sa vesla, a stvari na mom jeziku ostale su zalepljene za drvo u lepljivoj, žilavoj vezi. Kukao sam, a Sara se nasmejala. Nekako sam spermu ubacio u usta. Iskreno sam pokušao da progutam, ali iz nekog razloga mi je sva pljuvačka u ustima nestala.

Nekako sam gurnuo sluz prema zadnjem delu grla, ali jednostavno se zalepila. Trudio sam se i trudio se, osećajući se sve više i više odvratno. Konačno, stvorilo se malo pljuvačke. Pokušao sam ponovo da progutam – ali jednostavno nisam uspevao.

Tekstura je bila grozna, možda i gora od ukusa. Bilo je poput šlajma, ali nekako još gore. Konačno sam ponovo progutao krenulo je dole. Deo je prošao a deo se zaglavio u grlu. Bio sam jadan, postiđen i zgađen. Sarina ruka na mom vratu bila je stalni podsetnik na moje poniženje.

„Sad još malo liži i progutaj.“ Glas mi je zadrhtao. „Da, gggospođ… Sara.“ Pritisnuvši jezik o veslo, lizao sam. Problem je bio u tome što je moj jezik samo gurnuo celu spermu ka napred. Morao sam zabiti jezik u sredinu, povući ga nazad, pokušati ponovo. Trebalo je dosta truda, a uspeo sam samo da ubacim malo toga u usta.

Držao sam je u sebi, obrađivao je prema zadnjem delu jezika, i dalje gadljiv kao i pre, i pokušavao da progutam. Posle još petnaest ili dvadeset sekundi, većinu toga sam pokupio.

„Opet!“

O dragi bože. Ovo je bilo tako grozno. Sperma se utiskivala u rupice na veslu i razmazivala se po celom drvetu mrljajući crnu boju. I sve je to ulazilo u mene. Sarina ruka me ponovo stegnula za vrat. Nakon što sam ovaj put konačno progutao, progovorila je. „Robe, znaš da te neću pustiti dok ti svaki poslednji delić ove sperme ne bude u stomaku. Tamo gde i pripada.“

Duboko sam udahnuo. Nešto u vezi sa onim što je rekla i kako je rekla me je jako pogodilo. Bilo je to preopterećenje ponižavanjem. Ispustio sam mali jecaj, pa još jedan, i tada sam tek mogao da govorim. – Znam, gospođice Sara.

„Opet.“ Još jedno lizanje, još jedno umalo povraćanje, još jedan odvratan pokušaj gutanja, još jedna borba za njegno spuštanje niz grlo. Strašno, apsolutno grozno.

„Još jedan liz, Robe.“

Još jedan liz. Pokušao sam malo veći. Bilo je užasno. Trebalo mi je zauvek da progutam, i shvatio sam da ne mogu toliko da uzmem odjednom.

„Još jedan. Ne žuri se, Robe.“ O Bože. Bar sam prestao da plačem. „Još jedan liz, Robe. Ovo su pravi robovi. Navikni se.“

I nešto je počelo da se okreće. Sarin tanak, visok glas, ono što je samo minut ranije zvučalo tako prelično, tako rešetkasto, sada je zablistalo samo dodirom autoritativnog, zapovedničkog glasa kojeg sam se setio.

– Da, gospođice Sara. I dok sam ponovo spuštao jezik, ližući malo više sperme, osećalo se malo manje kao užasan posao, a malo više kao prilika da je poslušam. Padao sam. Opet sam padao u to stanje iz kog više nije bilo povratka.

„Još jedan liz robe. Sad.“ Ukus je i dalje bio grozan. Prhka tekstura je i dalje bila užasna – opet mi je začepila usta. Ali sada mi je Sarina ruka na vratu bila uteha, ohrabrenje, a ne izvor nezadovoljstva. Hteo sam da poslušam. Želeo sam da joj ugodim, da je učinim ponosnom. Bilo je tu još mnogo rundi „još jednog lizanja“,pre nego što je veslo bilo čisto i Sara mi je ponovo navukla kavez na penis, zaključala me i naredila mi da ne jedem i ne pijem ništa nekoliko sati, kako bih mogao da osetim ukus svoje sperme u ustima i stomaku.

Ubrzo me je ponovo poslala na kućne poslove i upozorila da ne očekujem takvu poslasticu često. Dok sam obavljao svoje zadatke, uglavnom se sećam osećaja da sam zaista u nečijem vlasništvu. I to više nego što sam bio ranije. Da, Sara me je već posedovala nekoliko nedelja, ali sada je bilo drugačije. Sad sam znao da ne postoji ništa na šta me nije mogla naterati.

KRAJ

Nekoliko sati kasnije, završio sam sa poslom i kleknuvši pred Sarom, osetio sam kako mi njezina ruka lagano dodiruje bradu, podižući lice u susret njenom pogledu. Blagi osmeh, jedva primetan. „Robe, mislim da je prošlo dovoljno vremena. Jesi li spreman za poslasticu?“ Srce mi se vinulo. Pitao sam se da li misli ono što sam mislio i ja.

„Da – da, gospođice Sara!“

„Obuci se, robe. Naći ćemo se u ormaru za odlaganje za petnaest minuta.“ – Svaki stan ima svoje odlagalište nešto tipa garaže, u maloj odvojenoj zgradi. Tesna i uska, sa prigušenom sijalicom iznad glave, a jedinica koja je pripadala Sari i njenom dečku sadržala je nekoliko kaca i kutija, ali uglavnom je bila prazna.

Ušao sam pomoću svog ključa. Bio sam tamo već nekoliko puta, kad mi je Sara naredila da premestim stvari ovde ili da ih vratim odavde. Uključivši svetlo, zakoračio sam unutra, pustio da se vrata zatvore, kleknuo na goli betonski pod i čekao Saru. Priznajem, nadao sam se. Nisam znao kako će seksualno oslobađanje biti za mene, ali kad sam postao Sarin rob, obećala mi je da će moje ejakulacije biti retke i da će biti nadgledane.

Nikada se ne bi dogodile bez njenog odobrenja, nikada izvan njenog prisustva i nikada u njenom stanu – bila je zgrožena od ideje da to radim tamo. Tako sam se prirodno pitao da li sam zato bio ovde. Opet sam osetio kako se dižem unutar mog kaveza za penis. Čekao sam, pa još malo. Počeo sam da se znojim iako je bilo hladno u tom klaustrofobičnom prostoru.

Konačno, vrata su se otvorila. Ušla je Sara, lepa kao i uvek, sada u tankoj sivoj pamučnoj jakni. Zaobišla me je i stala preko puta mene. Nosila je veliki ruksak koji je odmah otvorila vadeći veslo. Pruživši ga prema sebi, znao sam šta treba da radim. Sagnuo sam se i poljubio kraj vesla, čvrsto i polako. Sara je zatim spustila veslo, ravno na betonski pod, ispred mene.

„Skini se, robe. Sad moraš biti go.“ – Da, gospođice Sara. Odmah sam se skinuo, što sam brže mogo. U roku od jednog minuta bio sam potpuno go pred Sarom, izuzev kaveza koji je uvek bio prisutan na mom penisu, nečega što se sada osećalo kao deo mene. Sara mi je dala znak da joj dam odeću. Uzela ju je i strpala u ruksak, zatvorivši ga patentnim zatvaračem i odloživši ga iza sebe.

Završio sam sa onim što je naredila, ponovo sam kleknuo. „Robe, odlučila sam da ti ponudim poklon. Pustiću te da ejakuliraš.“ Nasmešio sam se, pa čak i malo zadrhtao. Verovatno sam se skoro nasmejao i izgledao super glupo. „Hvala vam, gospođice Sara!“

„Da. Samo zapamti, ovo je poklon. Ti si rob. Nemaš pravo to da radiš. To nije pravo, pa čak ni privilegija. Samo poklon, jer sam zaključila da želim da budem fina prema tebi… u granicama naravno. Razumeš li, robe? “

„Da, gospođice Sara. Hvala vam, gospođice Sara!“ Posegnula je u džep farmerki i izvadila maleni ključ. „Ustaj.“ – Da, gospođice Sara. „Stavi ruke iza leđa. Ne možete se dodirivati, čak i nakon što vas otključam.“ – Da, gospođice Sara.

Pazeći da me ne dodirne direktno, Sara je jednom rukom uhvatila mali katanac preko mog kaveza. Drugom je ubacila ključ i okrenula se, otvorivši ga. Pažljivo ga je izvadila, ostavivši ključ u bravi i stavila oba u džep farmerki. Zatim je polako uklonila čvrsti metalni plašt i stupove pričvršćene za njega iz prstenova iza mojih jaja, klizeći ga niz moj penis, izlažući ga slobodi prvi put u pet nedelja.

Odjednom sam se osećao krajnje samosvesno, još golišavije nego ranije. Sara je pogledala dole i nasmešila se. Toliko dugo u plaštu, zaboravio sam kakav je osećaj biti ogoljen potpuno. Bilo je potrebno malo truda i volje da me spreči da pomerim ruke na prednju stranu i da se ne pokrijem. O dragi bože.

Sara se povukla korak unazad, samo me gledajući sa smešnim osmehom, a ja sam se osećao previše golo, previše nervozno da bi čak i bio uspravan. Progutao sam glasno, nespretno. Ostavila je prsten još uvek zaključan na mestu iznad mojih jaja. Bože, osećao sam se smešno. Tako krajnje posramljeno. Sara je počela da govori. „Robe, evo kako ovo funkcioniše. Kad ti kažem, leći ćeš, ravno na pod i pustiti da vrh penisa dodiruje ivicu vesla. Penis NE SMEŠ dodirnuti rukama. Umesto toga, omogućeno ti je da pomeraš telo napred-nazad po podu i trljaš penis duž vesla. Kada ejakuliraš, to ćeš učiniti na veslu. RAZUMEŠ LI? “

– Da, gospođice Sara. Oh, bože, ovo će biti ponižavajući način, pomislio sam. Nešto čudno se, međutim, dešavalo. Sva ova sramota delovala je na mene, ali na drugačiji način nego samo minut pre. Postajao sam uspravan, uspravniji nego što sam to mogao nedeljama. Nisam imao vremena da se zadržavam na toj pomisli, dok sam čuo kako mi je Sara rekla da se spustim na pod.

Hladan, tvrd, prašnjav beton. Pustio sam celo svoje golo telo da se spusti, ležeći ravno uz groznu površinu, stavljajući ruke pored lica. Lebdeo sam dok nisam pronašao položaj koji bi omogućio da se vrh mog kurca namesti na kraj vesla. Pritiskom na njega, nekako me zabolelo. Drvo vesla po sredini mog tela, drška mu je bila gotovo na mom vratu, telo duž grudne kosti, nelagodno se pritiskajući između mene i betona. Pogledao sam direktno prema podu u Sarine cipele dok mi je stajala skoro direktno nad glavom.

Udarila me je malo po čelu, a ja sam okrenuo glavu tako da sam gledao u stranu. „Robe, možeš početi.“ – Hvala vam, gospođice Sara. Počeo sam da klizim duž vesla. Nije baš uspevalo, a bolelo je još gore. Pokušao sam da se povučem i skliznuo sa kraja. Gurnuo sam se i postavio se ponovo, pokušavajući ponovo da kliznem.

Tada sam shvatio da moram malo da podignem kukove. Bolje, ali veslo je pokušavalo da klizi sa mojim penisom. Ovo je bilo super frustrirajuće. Sara mi se otvoreno smejala. Posle još malo pokušaja i izvijanja, pronašao sam najbolji način za to. Morao sam snažno da pritisnem gornji deo tela, prsa i ramena, da bih veslo držao čvrsto na podu, klizio sam penisom po njemu.

O moj Bože, osećaj klizanja po obojenom drvetu nikada se nije osećao tako divnim. Upalilo je malo, nekako. Konačno, Sara mi se smilovala. Prekoračivši mi glavu, provukla je stopalo ispod mojih grudi i pritisnula cipelu na dršku vesla, držeći je mirno. Konačno sam gladio mirnu, tvrdu podlogu.

Sarin podrugljivi smeh zapravo je bio ohrabrenje i u roku od minutu ili dve, tako brzo, mnogo brže nego što sam očekivao, činilo se kao da je odjednom eksplodiralo nešto po celom kraju vesla.

Oduvek sam voleo, apsolutno voleo ideju, sliku, čak i praksu potčinjavanja prirodnoj prevlasti. To je razlog zašto sam konačno, počeo da živim ovaj život. Ali orgazam vam može učiniti smešne stvari, nekako razbistriti glavu, preoblikovati mozak na neki način. Zbog čega sam se zapitao, dok sam ležao u lokvi sopstvenog ejakulata na vrhu vesla na hladnom tvrdom betonskom podu, zašto bih tačno pustio da se moj život toliko dugo vrti oko ovog vesla.

Zašto bih dopustio da posvećenost tome i strah od njega traju mnogo duže od puke sesije igre. Mislim, jednostavno sam se osećao čudno. Bilo mi je teško – celo telo mi se osećalo tako teško na podu, na ovom tvrdom veslu zaglavljenom ispod mene. I ova vrlo mlada žena koja je stajala nada mnom, bila je lepa i bila je inteligentna, ali je bila i vrlo okruta.

I bez stalne seksualne napetosti i frustracije, jednostavno sam se osećao čudno. Zaista čudno. Bilo mi je hladno. Bio sam – pa, postiđen, ali to je blaga reč. I pitao sam se šta sam dođavola radio poslednjih pet nedelja.

„Gore na kolena“. Davala je naređenja. Nisam ništa rekao. „GORE NA KOLENA, SADA!“ Polako sam se podigao. Još uvek nisam ništa rekao. Nisam znao šta želim da radim, ali nisam želeo da se sada borim. Podignuo sam pogled prema Sari. Bože, izgledala je zlobno. Osećao sam se tako smešno, kao nikada pre. Ovo nije bila vrsta poniženja koja je pokrenula moje služenje Sari. Ovo je bilo nešto drugačije, nešto mračno i ogorčeno. Želeo sam da sve to očistim, obučem se što sam brže mogao i pretvaram se da se ništa od toga nikada nije dogodilo. Ali naravno, Sara je imala moju odeću. Spremala se još jedna kazna?

KRAJ 2. Dela

Veslo je uvek bilo uz nju. Bar se tako činilo. Kao da ga je uvek imala sa sobom, bilo u ruci, bilo na dohvat ruke. Uvek. U tom trenutku, dok sam bio na kolenima, nagnut nad podu ispred kauča, na sebi sam imao samo tanak šorts, pažljivo sam pokupio svaku sitnu mrvicu sa tepiha, svaku mrvicu koju je usisivač propustio.

Mene je dupe i dalje bolelo, a guzovi su me pekli od udaranja veslom koje sam dobio pola sata ranije. Nisam bio potpuno tih dok sam odlagao posuđe. Pustio bih da se tanjiri spoje – bilo je buke – pa su se moje gaće brzo našle na podu, bio sam prisiljen da kleknem, a potom sam dobijao po turu i uzdisao od bola.

Znao sam tako biti kažnjavan po nekoliko puta na dan, i nikada se nisam mogao navići na bol. Dah mi je malo zastao, samo razmišljajući o tome. Skupljao sam male mrvice desnom, a držao ih u levoj ruci. Donji deo leđa me je boleo od savijanja. A na ivici kauča – Veslo. Glatko drvo, obojeno u crno. Dugo, ali vrlo uzano, verovatno široko samo nekoliko centimetara.

Male rupice, izbušene po celoj dužini. Ergonomska ručka, čvrsto zavrnuta na kraju. Najstrašniji objekat na svetu. Stvar koju sam morao da poljubim nakon svakog “veslanja”, kao i po odlasku. Sa poda sam primetio kako joj ruka klizi u dršci. Svoju knjigu oslonjenu na trbuh, čitala je dok je držala veslo, milujući je sada drugom rukom po dužini.

Mekana smeđa ruka uz crnu boju vesla, kratko sređeni nokti, polusvesno osećajući i diveći se završnici ovog predmeta bola. Nastavio sam s podnim radovima dok sam je krajičkom oka posmatrao. Pomerila se malo i čvršće uhvatila veslo. Osetio sam kako se moj penis promeškoljio, čvrsto pritiskao unutrašnjost omotača od nerđajućeg čelika, pokušavao je ali nije uspeo da se uspravi.

Erekcija je bila uskraćena čvrstim metalnim kućištem. Bože, ovo je bilo tako frustrirajuće. Nehotice, spustio sam ruku do međunožja i samo malo pogladio hladni čelik kroz tanak šorts. Uzdahnuo sam. Ovo joj je privuklo pažnju.

„Pogledaj me.“

“Da, gospođice Sara.” Pustivši da mi ruka odmah padne sa prepona, pogledao sam prema njoj. Nastavila je da drži veslo, udarajući ga malo po svojoj ruci. Pogledao sam prema njenom licu, trudeći se da pogled istovremeno bude spušten, istovremeno držeći obe ruke iza leđa. Zatvprio sam levu šaku da pokušam da se zadržim za otpatke koje sam već pokupio. Nekoliko vrlo dugih sekundi samo je zurila u mene. Lepa, ali tako ozbiljna.

Tamno smeđe, gotovo crne oči u obliku suze, meke smeđe kože, gotovo crne kose koja joj je padala neposredno uz bradu. Ležeći na kauču u ružičastim čarapama, knjiga joj je bila naslonjena na noge, držeći veslo, gledajući pravo u mene u pogledom nadređenog.

„NE dodiruj KAVEZ.“

„Da, gospođice Sara. Žao mi je, gospođice Sara.“

„Zašto si ga dodirnuo?“

„Ja … ne znam.”

Nije mi trebalo još jedno veslanje. Očajnički sam se nadao da do toga neće doći.

„Počinjao sam da imam erekciju, gospođice Sara, ili bar onoliku erekciju koliko mogu u svom kavezu, i to me je iznenadilo, pa sam dodirnuo svoj kavez.“

„Da li taj kavez pripada tebi, robe?”

„Ne, gospođice Sara.“

„Da li smete da ga dodirnete?“

„Ne, gospođice Sara.“

„Nemoj da te ponovo uhvatim kako ga diraš! Jasno?“

“Da, gospođice Sara.” Zadržao sam dah i čekao. Sara je i dalje zadržavala spušteni pogled. Uprkos strahu, ponovo sam primetio kako penis počinje da mi bubri u zatvorenom prostoru, bolno pritiska kavez i povlači se. Trudio sam se da ostanem savršeno miran. Bilo je teško u žaru njenog prelepog izgleda. Osetio sam kako mi dah postaje drhtav. Mirno i tiho, primirio sam se. Mirno i tiho.

Sara je potom brzo još jednom udarila veslo po svojoj ruci i bilo je teško ne trgnuti se.

„Budi dobar robe.“

“Da, gospođice Sara.” Nastavila je sa čitanjem i ostavila me da radim na podu. Vau! Vratio sam se onome što sam radio, zahvalan što nisam pretrpeo još jednu kaznu. Ne bih to mogao podneti. Tako da sam nastavio, udvostručujući napore da radim najbolje posao kako sam mogao.

Osećao sam se iskreno zahvalno. Bilo je čudno, ali svaki put kad me je tako grdila, ali ne i udarala, osećao sam zahvalnost za Sarinu milost i to me je nateralo da joj još više ugodim, da je impresioniram. Da, proveo sam život sanjajući o telesnoj kazni, maštajući o tome. Ali sada kada sam zapravo živeo kao nečiji rob, a to je bila stvarnost u mom životu, otkrio sam nešto novo. Mrzeo sam kad me “veslaju.” Apsolutno mrzeo. Uopšte nije bilo ništa zabavno u tome. Bilo je to mučno dok se to događalo, vrsta bola na koji sam bio potpuno nespreman, a koji nisam mogao ni da zamislim.

I dok može doći do vrlo kratkog naleta adrenalina neposredno pre veslanja, to nije bilo toliko uzbuđenje koliko puki užas nad onim što dolazi. Ali ono što nisam očekivao bilo je da će svakodnevno iskustvo življenja kao roba, svi moji svakodnevni poslovi i zadaci, svaki čin poslušnosti, svemu dati poseban sjaj od vrlo stvarne, uvek prisutne pretnje telesnog kažnjavanja .

Da, mrzeo sam da me veslaju. Ali apsolutno sam voleo ideju o tome – voleo sam da sam osoba koja je ponekad u realnosti udarana veslom. Ponekad me samo podsećanje na tu činjenicu ježilo duž kičme.

Radeći sada oko bočne strane kauča, tik uz Sarine nožice u ružičastim čarapama, dok je uzdisala i istezala ih, ponovo sam osetio i dalje frustrirajući osećaj mog penisa kako raste, zaustavlja se i povlači se. Raste, zaustavlja se, povlači se.

Bio sam njen rob pet nedelja. Pet nedelja u ovom metalnom omotaču. Pet nedelja, najduže u svom odraslom životu, koje sam ikada prošao, bez orgazma. Doživljavao sam razne uspone i padove i čudne emocionalne senzacije, za koje sam siguran da su delom nastali zbog mog nemogućnosti svršavanja, a neke za koje sam siguran da su prouzrokovane iskustvom samog ropstva, gubitkom moje slobode, puki mučni bol, užas od straha i bola koji dolazi i prilagođavanje celom mom svetu koji se vrti oko Sare.

Nastavio sam da skupljam mrvice, stavljajući ih u levu ruku. Dvadeset minuta kasnije ustao sam. Okrenuo sam se i tiho i graciozno hodao po podu prema kanti za smeće i u njega ubacio sav otpad. Zatim sam zastao, okrenuo se graciozno držeći svoj uspravni stav i krenuo prema kupatilu, kako bih bio siguran da je svaka površina uglačana.

Radeći u kupatilu, pokušavao sam da se pridržavam tog osećaja zahvalnosti prema Sari što mi je dopustila da joj služim, što želim da učinim najbolji posao za nju. Mogao sam da čujem Saru kako razgovara telefonom – verovatno sa svojim dečkom ili možda sa roditeljima. Govorila je na španskom, prebrzo da bih mogao da razumem ono što govori. Podsetio sam se na svoje mesto. Ja sam Sarin rob, ništa drugo. I sa tom mišlju započeo sam čišćenje toaleta.

KRAJ 1. Dela